Piše
Slobodan Simić
Pošao sam da kupim cigarete i pred samom trafikom ustanovio sam da nemam dovoljno para.
–Bože, da mi je još 100 dinara-pomislio sam spontano.
Tada mi je pogled pao na trotoar.
Tamo se sijala novčanica od 2000 dinara!
Pogledao sam levo-desno, nikog nije bilo u blizini.
Munjevito sam se sagao i zgrabio iznenadni poklon.
Odmah sam kupio dve kutije cigareta i bio iskreno srećan.
Međutim, nisam mogao tek tako da pređem preko ovog božijeg dara.
Otišao sam u crkvu da zapalim sveću.
Crkvenjak me je podozrivo gledao kad sam zatražio najveću sveću koju ima.
–A za šta vam je to-priupitao me dok mi je davao porudžbinu.
–Želim da se zahvalim bogu na jednom čudu!-otkrio sam mu tajnu.
–Lepo-zaključio je crkvenjak.
–Ali kad već palite… valja da se zapale sveće i za svoje najmilije…
Kupio sam još deset sveća.
–…i za mrtve…
Nakupovao sam prilično sveća i spremao se da krenem.
– Gospodine-obratio mi se crkvenjak.
–Ako je baš veliko čudo… valja se da stavite prilog na ikonu Jovana Čudotvorca… i da date prilog za novi hram… tamo u kutiju…
Poslušao sam savet.
Na izlazu iz crkve naleteo sam na svog protu Svetozara.
–Pa gde si ti, Srbljanoviću, nigde te nema… Baš sam te juče tražio da se dogovorimo kad da svetimo vodicu… Mogao bi sad da mi platiš kad si već tu… A izvini što moram da te podsetim… ostao si mi dužan i za slavski kolač i koljivo… i za pomen tvome dedi…
Nisam imao kud. Dao sam popu sve preostale pare. I još sam mu ostao dužan…
Na izlasku iz crkve sam se prekrstio i pomislio: Bože, pomozi… da između mene i tebe nema posrednika!
Divan tekst! Prava hrana za dusu na ovaj sveti dan. Hvala gospodo, svima.