Kolumne

Kad vatra piše pravila

Teofil Pančić

Piše

Teofil Pančić

Na Balkanu i dalje ništa nije lakše nego da se začas, recimo preko vikenda, upadne u svojevrsno vanredno stanje sa simboličkim elementima ratnog stanja, kao što se i desilo na relaciji Srbija-Kosovo, a da je malo kome jasno zašto baš sada, zašto baš ovako. Jednom, “kada sve ovo prođe”, svima će sve biti jasno i svi će biti naknadno pametni, kao što to obično biva; ali sada, dok se stvari još uveliko zakuvavaju, nije se lako razabrati u ovom kosovskom prepucavanju na relaciji Beograd-Priština, a u kojem su zalog bezbrojne ljudske sudbine, pa i bezbednost Balkana i Evrope.

Kada se spirala prvo verbalnog, a potom i fizičkog nasilja ovako zavrti, pomalo je prekasno za prepucavanja na temu “ko je prvi počeo”. Činjenica je da su pregovori o rešavanju kosovskog pitanja zašli debelo u ćorsokak; činjenica je i da je među glavnim pregovaračima ostvarena neka vrsta prećutnog sporazuma da se pokuša i sa “nekonvencionalnim” rešenjima poput tzv. razmene teritorija, ali je činjenica i da za to nema ničega ni nalik na konsenzualnu podršku ni u Srbiji ni na Kosovu, a ni prave podrške u dobrom delu međunarodne zajednice, naročito među evropskim kontinentalnim silama, svesnim da se radi o mogućem otvaranju Pandorine kutije s potencijalno dalekosežnim konsekvencama.

Ono što niko ne zna jeste – kako da ovu eskalaciju zaustavi. To što je eskalacija u osnovi “veštačka” ne znači mnogo: pa, nije li to svaka eskalacija ove vrste? Takođe, teško da iko zna kuda bi sve ovo moglo odvesti, mada je jasno da ne može voditi nikakvom dobru ni uvođenje carinskih taksi gde ne može da ih bude, ni faktički izlazak Srba sa severa iz kosovskih institucija, ni demonstracije – i demonstracije sile – na jednoj i drugoj strani, ni politikantski lov u mutnom oko, recimo, istrage ubistva Olivera Ivanovića. Gde trenutno vodi, što se politikantstva tiče, Vučić i struktura oko njega: oni čak “znaju” i ko nije odgovoran za Ivanovićevo ubistvo. Još samo da čujemo od tih znalaca i ko jeste odgovoran, pa će sve biti u redu.

Gledano iz beogradskog rakursa, jasno je da sadašnja vlast iznova igra na kartu tzv. patriotske mobilizacije, koketiranja s ruskim faktorom kao večitom rezervnom varijantom “ako Zapad ne pokaže dovoljno razumevanja za srpske interese”, jedva skrivenog širenja podozrenja prema Evropskoj uniji i Zapadu uopšte (nepravedno je nezapaženo prošla izjava premijera Vojvodine i jednog od dugogodišnjih bliskih Vučićevih saradnika Igora Mirovića da „ne treba ići u EU po svaku cenu“) i drugih elemenata bildovanja rejtinga vlasti “zdesna”, što Vučićeva političko-medijska struktura inače predostrožno čini svaki put kad registruje makar i skromne naznake snižavanja svog rejtinga. A poslednjih meseci toga je bilo u dimenzijama koje su više od pukih naznaka.

Ako se dobro pogleda redosled i dinamika zbivanja, ako se oslušne retorika koja se koristi, teško je izbeći pomisao, ili zaključak, da se u najnovijem stepenovanom političkom i ekonomskom zaoštravanju odnosa između Beograda i Prištine – svakako “najjačem” godinama unazad – naziru konture tzv. dogovorenog sukoba. To je, dakako, ona vrsta sukoba u kojoj obe strane nalaze nešto za sebe, a ni jedna ne nalazi svoj neposredan interes u izbegavanju konfrontacije, ili bar trenutnom stišavanju strasti.

Bolje je, misle “scenaristi”, malo jahati na ovom talasu, u čvrstom uverenju, ili bar nadi, da jahač upravlja talasom, a ne obrnuto. Radi se, dakle, o naizgled paradoksalnoj koordinaciji u međusobnom sudaranju, pa i svojevrsnom kontrolisanju njenog smera i intenziteta. Samo što nam iskustvo pokazuje da se igranje s vatrom lako otme kontroli, a onda vatra uspostavlja sopstvena pravila, nezavisno od želja i namera onih koji su je prizvali.

Ima i još jedno, možda i važnije istorijsko iskustvo: i u “dogovorenim” sukobima žrtve su prave, istinske, autentične. I u veštački proizvedenim napetostima i nasilju, kamoli u ratovima, meci su pravi. Za ratove u Hrvatskoj i Bosni i Hercegovini govorilo se i pisalo da su u nekim bitnim aspektima “dogovoreni” između Miloševića i Tuđmana, i to je bilo mnogo više od praznog naklapanja ili teorije zavere, ali opet: preko sto hiljada žrtava je veoma stvarno, kao i milioni raseljenih i na sve druge načine unesrećenih. Kao i duboko, dalekosežno civilizacijsko nazadovanje gotovo celokupnog postjugoslovenskog prostora.

Ovo bi, između ostalog, trebalo da na nešto upozorava i da nečemu uči one koji odlučuju u ime svih, ali osobina je etnokratskih i kleptokratskih režima, kao trajnih izvora zaraze nestabilnosti i svekolike nesolidnosti na političkom, ekonomskom i svakom drugom planu, da ni iz svojih ni iz tuđih fatalnih grešaka i posledičnih istorijskih lomova i katastrofa ne uče ništa dobro i korisno. Nego požele da isto probaju još po neki put: možda ovaj put upali. Ne, neće upaliti, ali do tada može još svašta da zapali. Njih to mnogo ne brine jer cinično računaju da će njihove požare gasiti neko drugi.

Tagovi

1 Komentar na "Kad vatra piše pravila"

avatar
1000
:   NAJNOVIJI | NAJSTARIJI | POPULARNI

Send this to a friend