Ljeto

Piše,

Dubravka Jovanović

Toplo, vruće,  vrelo.

Fjaka. A more, i jedino ono samo sebe opisuje.

Sladoledi, dinje, pipuni, praske, pamidore, ladno pivo, dušeci i sve vrste šlauha za najmlađe, koji  dobro dođu i tati za pod glavu i mami za odmor u duboko.

Od  ajkule  i drugih  ala, do delfina, žabe, labuda, dinosaurusa i ostalih beštija, meda, zeka, morskog konjica, junaka iz crtanih, slatkog voća i povrća itd.

Kupaći kostimi, (tange dominiraju)  pa kako god da stoje, a uglavnom ne stoje, ali se u hit ljeta broje.

Kapelini, lumbrelini, japanke i ležaljke, pa ko se domogne još na besplatne  za prestiž, jer Bože moj, ko još na šugaman( peškir) leži na vreli pijesak ili pontu.
Sa šugamana, ispod oćala (ne markiranih) za po kući ili za banj, posmatram nadalje ljetni ringišpil sa što više slika u svim pozama. Mokrim i suvim za vajber, fejs, tviter itd, čekajući kad će im telefon u more završit.

Ispružena noga, uvučen stomak, napućena usta, obavezno srce u prstima  za pozdrav.  Kuk, struk i izbačena zadnjica. Poze su, jedan kroz jedan, na svim plažama i pontama, od zaliva Bokokotorskog do Ade Bojane i natrag.

Kad smo kod zaliva, još par detalja.

Oni koji ne bi baš da se svakodnevno prže kao jaje na oko, po Jazu i Budvama našim,  biraju Boku, diveći se fjordu u kome je, u zavisnosti od sunčeve svjetlosti, more tirkizno, smaragdno ili srebrno.

U kome ih neće pojesti morska trava ili porezati isprano i tupo staklo od čega se zgražavaju oni što bi na pješčano žalo za bronzu,  da kada se vrate u svoje selo komšiji crkne krava.
Po onoj ko ima eura, kupa se u moru, a ko nema dolara doma u lavoru….

Mnogi su se davno zaljubili u nestvarnu ljepotu ali i užance zalivskoga života i sami ga prihvatili i prilagodili se dobrodušnom lokalnom stanovništvu, pa su već vješti  ribari i omiljene komšije.
Prosto stopljeni u život i tkivo našega  maloga mista.

Njih nikada,  niko od nas starosjedilaca nije pitao odakle su stigli  i zašto im je BELA  a ne bijela koža,  zašto kažu pecanje a ne ribanje, čamac a ne barka a oni se potrudili da nauče što su gradele a što sardele, inćuni, gavice, bukve, barbuni karagoji i dagnje ili mušulje.

I da nam otpozdrave sa adio po Bokeški, i ke nova po kotorski. I da nam priteknu u pomoć, i da su prvi kad treba da se očisti, pokosi, ozeleni i oplemeni kraj, ulica, kvart i prvi da  daju ruke kada  barku iz zimskog sna treba porinuti u more.

Volim Obrada, Liljanu i Mariju, gospođu Kseniju i supruga joj iz Beograda, doktoricur Sanju, pjesnika Bora i zubarku Sašku i ostale divne i kulturne komšije koje moju Dobrotu ni malo manje, ako ne i više vole od samih mještana.

Sa druge strane medalje posmatram i „gospodu“ kupače od mještana do došljaka koji nakon višesatnog sunčanja i banjanja odlaze s banja u zalazak  sunca.

I dok sunce ostavlja poeziju na nebu, purpur i zlato nad zalivom, pa  korakom vrelim preskoči Vrmac,  naša gospoda ostavlja limenke i sakete, kore od dinja i pelene od bebe, slomljenu  ležaljku, opuške, zaboravljene gaće, trulu voćku, razbucan dušek itd, i moru bliže.

Onda se pojavi mještanim Perica sa kariolom i zelenim velikim kesama sa smet.

Oćemo li ljudi ovo za čas očistit, pita u svu prešu, ali naravno nikome ne naređuje. Stvar je dobre volje za dobro svih nas.

Ustajem. Ostali su ne znam kad i kako polećeli u more, nema ih više niđe na vidiku.

Pero  će mi  džentlmenski:  nemoj ti ovo,  teže  ću ja.

Uz obavezno beštimanje, skupljam i dodajem da se i u more čuje:  za nas i nije ništa do korone.

Ovakvi kakvi smo šporkovi.

Očistismo i odosmo  na dezinfekciju.  Ostali su se vratili iz mora na pontu.

Drgi put, zarekla sam se VILAMA  ću, ali ne gledajući što sve skupljaju gvozdeni zubi grebulja. Od telefona do šugamana i ključeva, kao jednom davno.

Istina bilo nas je više  a pomagale su i kulturne komšije.

Vidjevši iz mora kako im vilama na gomilu skupljam vrijedbnosti njihove, skakali su i istrčavali, ali ovoga puta da pomognu, vraćajući svoje stvari.

Vilama ću, vjerujte svaki put!. Pa mi prišivajte politiku i podvojenost, mržnju i nacionalizam. Ma što god oćete.

Da su naši stari činjeli ovo što se danas radi, ne bi se imali đe banjat.

Raka u ponte davno nemam, jer su betonirane. Još malo će što kaže stara pjesma ćimentati more.

Danas može i kokarda i kupaće i ćevapi na deku po sred Kraljičine plaže .

Takav nam je elitni turizam.

Može i zapatan Sveti Stefan i sve to ekskluzivni turizam znači.

Na more dođite nema ajkula, ali ima kokardista, pa ćemo poslije banja u kolo sitnije Cile sitnije, dok se vije dim za ćevape, zalivene birom od po  euro.