Kolumne

Pogled na Ljuba Čupića iz Ljubljane: Selotejpom izlijepljena fotografija

Foto: Privatna arhiva

Piše,

Ljubica Suna Čehovin, arheološkinja i kostimografkinja iz Ljubljane, osnivačica GI “21. maj”,
ćerka crnogorskog prvoborca i partizana Branka Draškovića

Tata je bio partizan. Rođen 1912 godine. Mene i sestru dobio je tek posle, mnogo kasnije. O prvoj polovini njegovog bogatog života smo otud znale samo iz priča i filmova, koje smo svaka u svojoj glavi stvarale slušajući. Zahvaljujući njemu i maminoj majci, koja je bila rođena odmah po početku 20 veka danas imam utisak da sam dinosaurus, koji je lično prisustvovao svim događajima po kojima će taj neverovatno uzbudljiv vek ostati zabeležen u istoriji sveta.

Ovaj tatin segment mi izgleda, u celom galimatijasu, ko upaljena velika topla sijalica. Njegov život, herojstva, doživljaji i sve ostalo, svojom iskričavom svetlošću, sastavljenom iz mora prizora koje sam uspela da nanižem po nekom svom redu u sebi, obasjava sve ono čudesno i najlepše, napredno i nepokoreno i taj jedinstveni 20 vek natkriljuje kao neki neobični matematički zakon po kome dobro u svakom slučaju prednjači nad užasnim. I na kraju pobeđuje!

Taj moj isti tata postavio je tim svojim svetlim primerom kompletnu vertikalu u meni. Ceo moj “viteški kod”. On me je naučio lepom ponašanju, poštovanju drugih, hriščćanskim vrednostima, tome šta je čovek, humanizam, avangarda, izdajstvo, ljubav, svim važnim pojmovima oko kojih sastavljam svoj deo tkanine koji će potom biti predat mojim potomcima.

Tako nekako se te stvari odvijaju i prirodno grade. Tata je bio vrlo širok i pun razumevanja, kritično misleća osoba, neskolona velikim osudama ljudi, sklon traženju dobrog u svemu i svakome, ali znalo se kod njega tačno šta je šta, ko je ko, ko je gde skrenuo, ko je otišao u pravom smeru…

Vrlo precizan čovek je bio, vrlo se razumeo u boje i spektar. Kad ti za nekog kaže da je taj bio veličanstven i veliki čovek, onda zna o čemu govori. Svoja mišljenja i uverenja predavao nam je kao aksiom, bez potrebe da ikad više proverimo išta.

Nije voleo pomirenja koja u sebi nose klicu sigurnog daljeg sukoba, nije voleo sivu boju koja pepeli po svemu, osrednjost, neutralnost u smislu nezainteresovanosti, glupost i zatucanost smatrao je najopasnijim stvarima, nije doživljavao dobro tako što bi ga tumačio kao nešto neodređeno, meko i bez osovine…

Zašto o ovome razmišljam danas naglas..sama sa sobom u sobi?.. Pa ugledala sam malopre sliku narodnog heroja Ljuba Čupića. Mog omiljenog narodnog heroja, ako mogu tako reći. Jednom mi je moj zet, Cetinjanin Bane Jovićević, na moje veliko moljenje poklonio sa svoje biblioteke malu, selotejpom prelepljenu da se ne bi cepala, pomalo mutnu fotografiju Ljuba Čupića pred streljanje i još uvek je imam i nosim sa sobom več više od 30 godina.

Kad god mi je teško i nešto ne umem da savladam, pomislim na njega, ko nekog internog svog ličnog Čegevaru i onda kažem sebi.. Ma ajde budi hrabra, nema ti druge. Uz tu sliku malopre, par mojih prijatelja rezignirano su komentarisali…u smislu…koliko sam razumela…da je neko noćas popišao njegov spomenik u Crnoj Gori??

Toliko sam se zbunila, da sam pet puta čitala. Kao danas u tom našem binarno – vulgarno – pojednostavljenom svemiru, punom šumova i premorenih ljudi, neko prolazi pored spomenika narodnom heroju, koji je ubijen stoječi, vezanih ruku iz puške usred II svetskog rata i ima neku svoju poruku tako što se tajno, da ga niko ne vidi, popiša po spomeniku imajući pri tom utisak, verovatno, kako je neviđen car što tačno zna ko je bio zaista u pravu u tom ratu, pa će tim pišanjem da udari tu poentu?!

Verovatno “tajni pišač” nije neko ko se seća kako je bilo tad živeti, nije ni neko ko je mnogo studirao istoriju, verovatno i on ima svoje starce, koji su preživeli neka takva vremena pre nas i verovatno je prisovojio unapred dobijene aksiome od njih, neku njihovu vertikalnu horizontalu, ostavljajući svoj mozak negde na otavi…i primajući to “znanje” bez provere..

Ali razlika između mene i tog “pišača” je makar u tome, pomislila sam, da ja nikad ne bih ni pomislila da skrnavim išta tako prikurvljena i sakrivena da me neko slučajno ne vidi, što u mom aksiomatskom sanduku prreuzetih vrednosti i vertikali. Nema mogućnosti da se igde upišem pod lažnim imenom, da se sakrijem iza ikakve odrednice tipa narod, vera , partija, strana, šta god.

I uvek biram da isto ko svetiljka Ljubo Čupić stanem i pokažem lice usred bela dana, pa nek puca taj koji misli da baš mora. Iz potaje, sakriven u špaliru u kome jedan od pucača ima lažni metak.

Ne branim divnog Ljuba Čupića jer mi je delimično čak i rod po kumstvu i porodičnom starom prijateljstvu sa njegovim potomcima, nego ga branim sasvim i jako…

Ko samu sebe da želim da odbranim od ove nove kakofone zbrljanosti. Pred ovim opasnim vremenom sve dubljeg neznanja i sve većeg mraka koji prodire valjda sa modom led svetla ili energetske naopake štednje?

Žalosno vreme neistančane osetljivosti. Na svetlost.

 

3

avatar
1000
2
1
0
 
3
VeskoNKpasimaGara
NAJNOVIJI NAJSTARIJI POPULARNI
VeskoNK
Gost
VeskoNK

Predpostavljam da se radi o publicisti,novinaru i knjizevniku Branku Draskovicu po kome je Centar za informativnu djelatnost Niksic nosio ime!!?

Gara
Gost
Gara

Divno

pasima
Gost
pasima

Hvala Vam za ovaj tekst.Pitam se samo da li ga grize savjest poslije ucunjenog nedjela?

Send this to a friend