Posao mame jedan je od najljepših na ovom svijetu, ali je istovremeno i jedan od najtežih. Iako nam djeca uljepšavaju svaki dan i daju nam snagu kada mislimo da ćemo posustati, često nam padne na pamet misao kako bi najradije napustili sve i otišli negdje daleko, sami i bez briga. Jedna mama je odlučila da sve ono što mnoge mame govore u sebi sada izgovori naglas.
Tekst je objavljen na portalu mamaonline.rs, a mi ga prenosimo u cjelosti jer znamo da će se mnoge mame pronaći u njemu.
“Ponekad mi bude dosta svega… i svoje djece i svoga muža… i toga što sam djecu rodila prije tridesete…
Bude mi dosta kuvanja, spremanja i sjeckanja, i toga da i dalje ne znam šta ćemo za večeru…
Ponekad mi bude dosta slaganja, pranja i peglanja, iako ja odavno ni ne peglam…
Bude mi dosta razvrstavanja i sortiranja – koje je čije i ko šta nosi i šta je za jesen, a šta je za ljeto…
Ponekad, ili malo češće, bude mi dosta kuhinje i usisivača i onih prokletih pločica, što se isprljaju za jedan dan.
Bude mi dosta šerpi i tiganja i one lajsne iza koje uvijek zapadaju mrve…
Ponekad, ne tako rijetko, bude mi dosta trke i jurnjave i gledanja na sat da li ću stići na vrijeme u vrtić… Bude mi dosta oblačenja na brzinu i doručaka usput i taksija usput zaustavljenog jer kasnim, ja ponekad kasnim…
I te gužve u Beogradu, gužve u pet, u petak, u ponedjeljak, u zimu, u ljeto, preko Brankovog, preko Gazele, preko svakog dana… Bude mi dosta i Beograda i ljudi i poželim da odem u selo…
Bude mi dosta toga da mislim da kupljena kaša nije dobar doručak i da svi treba da se hranimo zdravije…
I mojih pokušaja da krenem na vježbanje i obećanja sebi da ću otići na masažu, kad primim platu…
Ponekad, a nekad i često, bude mi dosta kupovine i prodavnice i vukljanja tih kesa uz djecu i psa… I vrtića i djece i parkića…
I fizioloških rastvora i aspiratora i bronhitisa i upale uha…
Bude mi dosta i cike i vriske i „To je moja igračka! Idite u sobu pa se tamo svađajte“ dana…
Ponekad mrzim što ne mogu da pogledam nijedan film bez da ne zaspim i što svuda gdje se pominju djeca ja mogu da plačem…
I toga što ne mogu da ih ostavim na duže od tri dana i te moje posesivosti da mama mora sve…
I mrzim što svi moramo da se lažemo kako je svima sjajno i da nije ok reći da ti je nekad dosta… A nekad ti je stvarno dosta…
Ponekad mi je dosta svih tih dama, domaćica i kurvi što samo njima nisu naporni ni brak ni djeca… Ni instagram profili koje vode…
I poželim, o tako nekad poželim da pobjegnem u noć, iako znam da bih se vratila poslije petog koraka… I ljubila bih ih sve i nedostajali bi mi svi, kao što mi nedostaju i dok sam na poslu…
Ponekad mi bude teško, i dođe mi da pobjegnem, ali vjerujem da je normalno tako….
Jer, znate u čemu je mudrost? Dani roditeljstva su često kao sklekovi – ako vam baš nikada nije teško, ne radite ih dobro”.
A jednog dana češ se i toga dosta…. sjećati i čeznuti za tim vremenima …vjeruj život piše romane al taj tvoj ili moj, naš…je najljepša pričai ima još dosta toga da se priča…
Ko te tero?Kad oformis porodicu tako je.Ima zena koje same podizu djecu rade po tri slabo placena posla .Djeca sama po citav dan i zacudo su dobro organizovana.A majka moze sve i ona vice na zivot a onda place i od tuge i od srece.Kaze proci ce i ovo.Bice bolje.Nije svakom dodjeljena titula na ovom svijetu.Nisu svi ravnopravni.Svako dobije razlicita… Više »
Barem je iskrena Beograđanka.