“Mami je 70. Ona mi gura kruške i jabuke, i govori izvinjavajući se: „Nisu baš lijepe na izgled, ali jako su ukusne. I nisu prskane, iz naše bašte su. Uzmi, znam da voliš…“
I ja uzimam. Uzimam i sir. Zato što volim mamin sir. Izlazim, sjedam u auto, odlazim.
I opet negdje krećem. Žurim. Mijenjam gradove i vremenske zone. Dolazim kod mame kad mogu. Nakon svih svojih poslova. Nakon kafe sa drugaricama, i manikira u salonu.
Donosim joj nešto ukusno, brzo pitam – kako je, šta ima novo, nestrpljivo je saslušam (pa šta može biti kod nje i tate novo), bivam ironična po pitanju njenih, za mene beznačajnih, problema i briga. I opet odlazim – trčim svojim obavezama.
Mama će mi obavezno reći da idem slabo obučena, ne čuvam grlo, zato i kašalj ne prolazi. Reći će mi da puno radim, i vrijeme je da se smirim. Složiće se sa mnom da je život komplikovan, i da nije strašno ako ne mogu često dolaziti kod nje.
A živimo 20 kilometara jedna od druge. Zovem je redovno, i slušam njene detaljne priče o pijaci, o sestri kojoj je samoj teško na selu, o tome da paradajz nije rodio, čak ni zelen, bila je suša, da je našeg mačka izujedao komšijin pas…
Meni nije zanimljivo. I čini mi se, da se u njenom životu, ne dešava ništa bitno. Budem malo ljuta kad mi se žali na svoje boljke, a ja je molim, molim da ode kod ljekara, a ona samo odmahuje. Ali, ja nisam doktor, otkud ja znam kakve ljekove, na kraju krajeva, treba da pije?!
Mama mi, odjednom, tako žalosno kaže: „Pa kome ću se požaliti, ako ne tebi…“
I ja zanijemim, držeći telefonsku slušalicu u ruci, i shvatam, da sam vrlo nepravedna. I da ovaj njen zvonki glas u slušalici, i sve njene riječi, i sve naše vječite rasprave o tome koja je od nas u pravu, i njena gunđanja, i moja opravdanja – sve to i jeste naš život. Onaj, koji je ovdje, i sada..
Skačem, vozim do nje „neplanirano“, ona mi uspijeva ispeći lepinjice, tata mi nudi da popijem po čašu našeg domaćeg vina. Vino ne mogu. Za volanom sam. On pije sam, hvali svoje vino. Smijemo se..
Umotavam se u majčin šal, prohladno je. Majka brzo ubacuje drva u peć. I ja sam, ponovo, mala bezbrižna, zadovoljna djevojčica. I sve je ukusno. I toplo. I nema nikakvih problema…
Mama, mama, samo mi još dugo poživi, jer ja ne znam kako je ne čuti tvoj glas, kako je bez tvoje kuhinje i topline doma koju ti stvaraš… Ja ne znam kako je to živjeti bez tebe”.
Suze ,dok citam ovu divnu ispovijest i knedla u grlu,mama je otisla ,a i ja sam necija vec u godinama mama ,pitam se kako ce ,kuda ce,kod koga ce doci,okupiti se na rucku kad me ne bude..i tesko mi ,ne zbog mene ,nego zbog njih..
Tuzna i poucna prica!
Srce puca od ovoga i od saznanja da covjek jednoga dana ostaje bez one sto ga je donijela na ovaj svijet.
Dace Bog da sto duze cekas da saznas kako je bez majke…ja sam presao 50tu a majka je umrla pre mesec dana u osamdesetoj……i nedostaje mi do bola mi nedostaje…i uvek ce……zato se vec sada psihicki pripremaj za vreme kad ode…prihvati da to tako mora biti…da ide po redu…..mozda ce ti ako budes jaka biti malo lakse….. .al ipak bolno…….