U ovim vremenima, teškim za rad i zaposlenje, logično bi bilo misliti da, radi zadržavanja posla, osim što treba biti kompetentan i efikasan, treba i pravilno upravljati emocijama, tj. imati jaku samokontrolu. Ipak, ljudima osobine odgovornosti i dobre samokontrole ponekad uzimaju danak na poslu. To je ono što piše u studiji Poslovne škole Fuka na Univerzitetu Djuk (SAD).
Autori ilustruju ovu pojavu tipom karaktera koji su nazvali Žanet: „Ima gvozdenu disciplinu, uravnoteženo se hrani, ustaje rano kako bi se bavila sportom i ne zaboravlja svoje voljene. Takođe, ispunjava svoje porodične obaveze.“ Međutim, „vjerovatno će se žaliti kako njene kolege imaju visoka očekivanja što se tiče njenog rada, često traže pomoć, a nadređeni joj daju više posla nego kolegama na istoj pozicija, dok partner od nje očekuje da više sarađuje u kućnim poslovima“. Nije teško da se neko identifikuje sa Žanet.
„Osobe sa ovakvim tipom ličnosti ulažu više vremena i truda u postavljene zadatke i prate standarde zdravog ponašanja. Njihove kolege imaju tendenciju da misle da im treba manje vremena da obave posao, pa ove osobe imaju osjećaj da njihov trud prolazi nezapažano. Na kraju dana, osjećaju se umorno i nezadovoljno zbog zahtjeva drugih“, objašnjava Margaret Majo, profesorka Poslovne škole. „Vrijeme i napor uloženi u pomaganje drugima odmaže u postizanju sopstvenih ciljeva.“
Događa se na poslu, ali ima posljedice kod kuće
Mersedes Bermeho Boišareu, direktorka centra za psihoterapiju Psicólogos Pozuelo smatra da je ključ u riječi pretjerivanje: „Dobro emocionalno upravljanje i samokontrola ne bi trebalo da budu štetni. Ako pretjeramo, mogli bismo da ugrozimo naše psihološko zdravlje, a nekad čak i fizičko. Ljudi koji su izuzetno kruti, imaju potrebu da kontrolišu sve, perfekcionisti, samodestruktivni ili lako postaju opsjednuti kontrolom mogu biti u opasnosti od mogućih bolesti povezanih sa anksioznošću, stresom ili čak sa nekim poremećajima ličnosti: perfekcionizam, krutost, pretjerana briga koja se tiče dnevnih aktivnosti (prema Međunarodnoj klasifikaciji bolesti).“
„Važno je da osoba koja se ovako ponaša prepozna napore koje ulaže. U suprotnom, situacija može da dovede do frustracije, progresivne demotivacije, a kasnije čak i do anksioznosti ili depresije“, savjetuje Bermeho Boišareu, i dodaje: „Biti osoba od povjerenja je naporno. Čovjek treba da poznaje svoje granice, to jest, koliko napora može da ulaže, a da ne zapostavi ostale sfere svog života (emotivnu, porodičnu, društvenu…)“. Doktorka tvrdi da, ako se ne zaustavi na vrijeme, „višak zahtjeva tokom dužeg perioda može da dovede do problema kao što su burnout (prekomjerna iscrpljenost zbog stresa), mobing ili uznemiravanje na poslu, ili drugih patologija povezanih sa poremećajima ličnosti“.
Ono što na nas utiče na poslu, to odnosimo kući. „Višak odgovornosti može negativno uticati na emocionalne odnose. Uloga ovih ljudi, od podrške drugima, preko nedostatka žalbi, do apsolutne efikasnosti, može na kraju izgubiti svaku vrijednost. Ovo dugoročno utiče na odnose.“ Bermeho Boišereu se slaže sa ovim: „Ukoliko osobe sa visokom samokontrolom pomažu svojim partnerima ili prijateljima, trebalo bi da se osjećaju značajno i da se njihov trud vrednuje“.
Prema Evropskoj fondaciji za unapređenje uslova života i uslova rada, 28% evropskih radnika pati od neke vrste stresa na poslu. Međunarodna organizacija rada tvrdi da je to opasna bolest za industrijalizovane ekonomije: šteti prozvodnji i utiče na fizičko i mentalno zdravlje radnika.
Ne brinite o svemu i ne paničite
Za kraj, postavlja se pitanje da li je bolje biti manje odgovoran na poslu. Stručnjaci to negiraju. Hesus Labrador kaže da je ključno posvetiti vrijeme aktivnostima u kojima je moguća relaksacija, čak i tokom radnog vremena: „Kompanije sve više favorizuju rad u kojem je moguća igra i zabava, iako je posao uvijek aktivnost koja podrazumijeva odgovornost“. Bermeho Boišareu preporučuje: „Potrebno je regulisati profesionalne sposobnosti i razviti druge emocionalne vještine kao što su motivacija, samosvijest, empatija i društveni odnosi“.
Međutim, ipak ima onih koji brane visok nivo samokontrole: „Studija ‘oca’ pozitivne psihologije, Martina Seligmana, pokazuje da ljudi sa visokim nivoom samodiscipline dostižu viši nivo inteligencije i kulture i imaju veći IQ“, kaže Majo. Prema mišljenju psihologa Hesusa Labradora, „posjedovanje visokih sopstvenih očekivanja je osnova za postizanje željenih ciljeva, ali treba imati mogućnosti i talenta da bi se dostiglo savršenstvo. Ravnoteža između napora i rezultata je kritična.“
