Razigravanje je naša realnost

Za neke očekivano, za neke ne. Najveći optimisti bi rekli da smo imali šanse, za druge obistinile su se analize da “crveni” ne mogu do drugog kruga. Međutim, realnost košarkaške reprezentacije Crne Gore na Svjetskom prvenstvu je razigravanje od 17. do 32. mjesta u koje je “upala” nakon dva kola grupne faze.

Zbog čega realnost? Zato što Crna Gora nije bila spremna za veliko takmičenje, koje je diskutabilno sa ovakvim sistemom.
Zato što Crna Gora nema kvalitet. Zato što nemamo širinu u rosteru, ali ni i iskustva za Mundobasket. Istorijski, premijerni nastup ostavio je traga. Bio je to pritisak protiv koga Bojan Dubljević i drugovi nisu mogli.

Za ovakva takmičenja je potrebno 12 igrača, a ne dva ili tri pojedinca, na čijim partijama smo živjeli u suludim kvalifikacijama. A, kada se na sve to doda da je borbenosti i energije bilo tek na momente protiv Novog Zelanda (meč protiv Grčke ne treba ni posebno analizirati, rezultat govori za sebe) onda je jasno da ne možete napraviti nešto veće.

I može se diskutovati o kriterijumima nižerazrednih sudija meča protiv  Novog Zelanda ali nikako ne treba u njima tražiti krivce. Jednostavno, ekipa Zvezdana Mitrovića nije bila spremna ni fizički, ni psihički za šampionat planete. Neki će reći da Novi Zeland nije toliko kvalitetniji od crnogorske selekcije. I nije, ali ima potrebno iskustvo sa šest prethodnih učešća i svih 12 igrača donose potrebnu energiju. Zbog toga su Kori Vebster i ostali žestoko namučili Brazil koji je savladao Grčku, a onda i dominirali protiv Crne Gore koja nema ni iskustva, a realno gledano ni kvaliteta.

Prevelika razlika unutar rostera (od Druge ABA lige do NBA Ol-star igrača) osjetila se u igri. A i učinak Ol-stara Nikole Vučevića je itekako vrijedan analize 12 poena protiv Brazila i 15 protiv Novog Zelanda uz momente nezainteresovanosti premalo je za igrača takvog kalibra. Pričati o samoj igri još je rano, našu selekciju očekuje još jedan meč u prvoj fazi protiv Brazila, a onda i pomenuto razigravanje.

To razigravanje je realnost. Jednostavno nemamo kvalitet, iskustvo, tradiciju, autoritet za velika takmičenja. I da budemo realni, da nije bilo suludog sistema kvalifikacija koji je osmislila Fiba, Crna Gora bi dugo čekala da vidi svoje košarkaše na Mundobasketu. Prozori, tokom kojih reprezentacije nijesu mogle da računaju na igrače iz Evrolige i NBA lige, ostavili su veliki trag. Ne na ekipu Zvezdana Mitrovića koja nije mogla da računa samo na Vučevića (igrači iz Budućnosti koja je tada igrala Evroligu su igrali), ali posebno su bili oslabljeni rivali u grupama Slovenija, Španija, Turska, Letonija.

Da su one igrale u najjačim sastavima, Crna Gora ne bi imala šansu u takvoj konkurenciji. Kvalifikacije bi poslužile kao neka vrsta pripreme za Svjetsko prvenstvo. Ali, pošto je Fiba zbog svojih principa i njih unakazila, crnogorski košarkaši nijesu mogli da osjete šta bi ih čekalo u Kini. A, planeta je uskraćena za gledanje Slovenije kao aktuelnog šampiona Evrope.

Nastup na Mundobasketu, bez obzira na ishod u rezultatski nebitnom meču protiv Brazila ne treba gledati kao tragediju. To je naša realnost. Crnogorskim košarkašima ostaje razigravanje koje je takođe veoma bitno. Razlog kvalifikacije za Olimpijske igre. Selekcije iz razigravanja će se boriti za jedno od 16 mjesta koje vode u kvalifikacije za Igre u Tokiju koje su na programu sljedećeg ljeta.

To je naredni cilj košarkaške reprezentacije Crne Gore. Sve ono što je valjalo treba unaprijediti, a ono što nije ostaviti iza sebe. Dubljević i drugovi imaju karakter, pokazali su to. Samo on mora konačno isplivati i u Kini.