Gruzijski film pozdravljen u Kanu, ali previše gej za Tbilisi

Kada je Bači Vališvili prihvatio da igra glavnu ulogu u filmu “I onda smo plesali” (And Then We Danced), znao je šta da očekuje od zvaničnika kod kuće u Gruziji,piše redakcija Radija Slobodna Evropa na engleskom jeziku.

Nije, međutim, očekivao koliko će snažno reagovati publika u suprotnom smjeru.

Film o homoseksualnom buđenju mladog folklornog plesača, koji je premijerno prikazan na prestižnom Kanskom festivalu 16. maja, izazvao je negativnu reakciju u ovoj planinskoj zemlji, gdje je duboko muževna tradicija upletena u konzervativno društvo.

Samo nemojte to reći zadovoljnim ljubiteljima filma na francuskoj rivijeri koji su film pozdravili snažnim aplauzom.

“Svakako smo očekivali da će biti drugih reakcija pored čestitanja – naša stvarnost kod kuće je očigledna. Ali dobili smo toliko mnogo pozitivnih reakcij- i želim da zahvalim svima koji su nas podržali i rekli dobre stvari koji prave ravnotežu s komentarima druge strane”, rekao je Vališvili za RSE.

Uglavljena na Kavkazu na raskrsnici Istoka i Zapada, Gruzija s njenih 3,7 miliona stanovnika je zarobljena u kulturnom sukobu liberalnih političkih snaga i religioznih konzervativaca otkada je izašla iz bivšeg Sovjetskog Saveza i počela niz društvenih i ekonomskih reformi s ciljem da se približi Evropskoj uniji.

Mada su promjene na nekim frontovima – poput antidiskriminatornih zakona – pozdravljene, zemlja nije puno napredovala u razvijanju prava lezbijki, gejeva, biseksualaca i transrodnih osoba (LGBT).

Štaviše, režiser filma Levan Akin htio je da snimi film poslije nasilja na LBGT paradi ponosa 2013. godine, gdje su čak i sveštenici bili umiješani u brutalni incident.

Upravo manjak napretka, kaže producentkinja filma Ketie Danelia, nekoliko puta je skoro omeo projekat.

Finansiranje iz Gruzije je praktično bilo nemoguće od početka, kaže ona, ukazujući da je švedski režiser gruzijskog porekla na kraju dobio novac od Švedskog filmskog instituta.

Investicioni program “Napravi u Gruziji” obećao je neka sredstva, sve dok nije saznao o čemu je film, dodaje Danelia.

“Ministarstvo kulture je zvalo i pitalo o temi filma i da li je o gej muškarcu u gruzijskom plesnom ansamblu. Mislila sam da su prosto bili zainteresovani za film. Sljedećeg dana mi je rečeno da nam ne mogu dati ni 2.500 larija (815 eura) i da nemaju novac. To je veoma tužno”, dodala je ona.

Takva reakcija teško da je iznenađenje u Gruziji.

Studije sugerišu da su od svih manjinskih grupa u Gruziji, homoseksualci pod najvećim pritiskom – u anketama više od 80 odsto ispitanika izražava snažne negativne stavove prema homoseksualnosti.

Gruzija je treća na listi najhomofobičnijih zemalja u Svjetskoj studiji vrijednosti (World Value Survey), s oko 93 odsto Gruzijaca koji kažu da bi bili protiv da im komšija bude gej.

Iako su homoseksualnost i promjena roda legalni u Gruziji, društveno shvatanje LGBT manjine je i dalje negativno, s neprijateljskim stavovima prema gejevima na koje utiču tradicionalna žigosanja, tabui i vrijednosti koje zastupa Gruzijska pravoslavna crkva.

“Ne znam šta da osjećam prema tim ljudima osim empatije, zato što to nije njihova krivca”, kaže Levan Gelbahiani, koji glumi Meraba, plesača u Nacionalnom gruzijskom ansamblu koji u filmu igra duet s partnerkom dok se grupi ne pridruži Vališvilijev lik, Irakli.

“Odrasli su u Sovjetskom Savezu, u toj vrsti mentaliteta, imali su takve roditelje i takav krug poznanika dok su odrastali, tako da je teško nešto brzo promijeniti kada niste spremni. Tako da ih ne mrzim, razumijem ih”.

Dok na plaži razgovaraju o filmu, oba glumca naglašavaju da se u filmu radi o slobodi i snovima koliko i o stvarnosti s kojom se suočavaju homoseksualci.

“Bio bih srećan ako bi film uticao na ljude koji nemaju nikakve veze s njima. Ako običan čovjek vidi film i kaže ‘Sanjam i znam šta da uradim – da volim sebe kakav sam, da volim ljude oko sebe’, onda osjećam kao da sam postigao moj cilj u ovom filmu”, rekao je Vališvili.