Tokom odrastanja u malom gradu na jugu Rumunije, Laura Voičila (Voicila) bila je žigosana prošlošću svog oca, piše redakcija Radija Slobodna Evropa na engleskom jeziku.
Dok su 1949. godine komunisti jačali kontrolu nad istočnoevropskom zemljom, 17-godišnji Nikolaje Voičila (Nicolaie Voicila) je uhapšen i potom osuđen na četiri godine teškog rada zbog “zavjere protiv društvenog poretka”.
Njegov zločin je bio ulazak u književni klub u kojem su članovi razgovarali o relativno novom komunističkom režimu koji je vodio George Georgiju-Dež (Gheorghe Gheorghiu-Dej) i nadali se da će nestati.
Taj srednjoškolac je bio među hiljadama koje su komunisti poslali u zatvore i radne logore poslije Drugog svjetskog rata, često prosto zato što su se protivili komunističkom režimu.
Mada nema opšte prihvaćenih podataka, predsjednička komisija osnovana 2006. za proučavanje komunističke diktature saopštila je da je između 1945. i 1989. godine više od 600.000 Rumuna osuđeno za politička krivična djela. Hiljade su umrle od batina, bolesti, iscrpljenosti, hladnoće ili nedostatka hrane ili ljekova.
Prvi dani komunizma
Andrej Muraru (Andrei), istoričar i savjetnik rumunskog predsjednika Klausa Johanisa (Iohannis), rekao je za RSE da je početkom 50-ih godina oko 100.000 zatvorenika osuđeno na teški rad na projektu Crnomorski kanal, 70 kilometara dugom plovnom putu koji povezuje Dunav s Crnim morem. Poznat je takođe i kao “Kanal smrti”.
Voičila je radio tamo, prenoseći teško kamenje prije nego što je poslat da radi na obnovi kockarnice, arhitektonskog spomenika secesijskog stila u obližnjoj luci Konstanca koju su Njemci bombardovali tokom rata.
On nije mnogo govorio o tim iskustvima poslije puštanja na slobodu – zapravo mu je bilo zabranjeno da govori o svom utamničenju – i njegov strah da priča o tim teškim vremenima opstao je čak i pošto je komunistički diktator Nikolae Čaušesku (Nicolae Ceausescu) svrgnut i pogubljen tokom rumunske revolucije 1989. godine.
Članovima porodice ipak je rekao da su politički zatvorenici pisali bilješke i sakrivali ih u zidove kockarnice.
“Kad sam odrastala, tata nam je rekao: ‘Kada budu obnavljali kockarnicu, idite tamo i nađite dokumenta'”, rekla je Laura Voičila za RSE.
“U vrijeme komunizma smo razgovarali veoma tiho i nikada u javnosti”, rekla je ona. “Tata je slušao Radio Slobodna Evropa i rekla bih: ‘Tata, šta kažu u Njemačkoj (RSE je imao sjedište u Minhenu od 1950. do 1995)?’ Čak se sjećam i džingla (koji išao s vijestima)”.
Laura je u školi u gradu Gorgota imala najbolje ocjene, ali je zbog prošlosti svog oca trpjela diskriminaciju.
“Učitelj mi je rekao: ‘Trebalo bi da budeš predsjednica odeljenja, ali ne možemo te postaviti'”, rekla je ona. “Otac mi je rekao da učim i odem iz zemlje ako želim šansu (u životu)”.
Laura je priču o skrivenim bilješkama imala negdje u svojoj glavi, sve do jednog dana u maju ove godine.
Njena majka ju je pozvala i rekla da je vidjela vijest da su restauratori u zidu kockarnice našli skriven komad papira koji su potpisali politički zatvorenici.
“Kada je mama čula da je bilješka pronađena, rekla je ‘moraš da ideš i da je vidiš’. Bila je dirnuta do suza. To je za nju bio trenutak moralne naknade (poslije skoro 70 godina). Ljudi su vidjeli da je (bilješka) tamo i da je stvarna”, rekla je ona za RSE.
Sredinom maja, nakon što je Rumunija ukinula vanredno stanje uvedeno za sprečavanja širenja korona virusa, Laura je otišla s Apolonom Kristodulom (Apollon Cristodulo) – sinom Jona Kristodula (Ion Cristodulo), arhitekte i političkog zatvorenika zaduženog za obnovu kockarnice – da u Konstanci vide bilješku iz prve ruke.
Bilješka – komadić papira otcijepljen od vreće za cement s imenima 17 političkih zatvorenika ispisanih drvenim ugljenom i datiranim na 31. decembra 1951. godine – sama po sebi nije nešto, da nije užasnih okolnosti pod kojima je napravljena i istorijskog značaja.
“Restaurator vitraža pronašao je umotanu (bilješku). U zidu je tražio komade starog stakla i naišao je na papir. Osjetio je da u njemu ima nečeg (posebnog)”, rekao je 23. jula Apolon Kristodulo.
“Čudesno je što je pronađena ova bilješka”, rekao je on. “Pisao sam o (skrivenoj bilješki u) kockarnici prije mnogo godina, ali niko nije vjerovao; mislili su da je to samo priča, legenda… Ali sada se obistinilo sve što sam pisao”.
Kristodulov otac umro je 1991. u 66. godini života, pošto mu je zdravlje bilo oštećeno teškim godinama u zatvoru.
“Njegovo srce, jetra i pluća su bili pogođeni. Umro je posle četvrtog srčanog udara”, rekao je Kristodulo za RSE.
Rumunski politički zatvori
Muraru, bivši direktor vladinog Instituta za istragu komunističkih zločina, osigurao je prvo procesuiranje bivših komandanata zatvora u Rumuniji.
Aleksandru Visinesku (Alexandru Visinescu), koji je bio zadužen za zloglasni zatvor Ramniku Sarat, osuđen je 2016. na 20 godina zatvora zbog smrti 12 zatvorenika u toj ustanovi. Godinu dana kasnije, Joan Fičior (Ioan Ficior) dobio je istu kaznu za zločine protiv čovječnosti zbog svoje uloge u smrti 103 zatvorenika u radnom logoru Periprava. Obojica su umrla izdržavajući kaznu.
Muraru je rekao da je izvanredna činjenica što su zatvorenici uspjeli da napišu bilješku.
“Ovo je rijetko svjedočanstvo, jer zatvorenici nisu imali pristup papiru ili olovkama, ali… bilo je manje nadzora, a bili su prisutni obični radnici i humanije osobe koje su im mogle dati nešto da pišu i to je omogućilo da se ovaj komad papira sačuva i stavi (u zid)”, rekao je on za RSE.
“Bile su potrebne decenije da se traumatično sjećanje na komunizam konačno smiri”, dodao je on.
Sadašnja direktorka instituta Aleksandra Toader (Alexandra) rekla je: “Poslije 70 godina imamo materijalnu potvrdu o onome što se događalo (u kockarnici)”.
Ona je rekla da je komunistička tajna policija Sekuritatea pretraživala kockarnicu 1986. godine i da je možda pronašla druge dokumente koji su ostavljeni, za šta Kristodulo takođe misli da je vjerovatno.
“Imamo 26 kilometara arhiva Sekuritatee, more dokumenata; ali nisam sigurna da su digitalizovani ili dokumentovani”, rekla je Toader za RSE.
Institut će u kockarnici postaviti izložbu “posvećenu isključivo toj epizodi”, rekla je ona. “Nadamo se da ćemo doći do predmeta koje su koristili, pisama koje su pisali porodicama, njihove alate”.
Istraživači vode istragu o oko procijenjenih 100 zatvorenika koji su radili u kockarnici, prateći biografske podatke da pokušaju da ustanove šta se dogodilo s njima.
“Većina zatvorenika bila je tamo iz najbezveznijih razloga i godina su bili tamo bez obzira na njihovu dob”, rekla je Toader. “To je bio izgovor da se sklone takozvani ‘neprijatelji naroda'”.
Kristodulo je za RSE rekao da tajna služba i dalje drži oznaku tajnosti nad dokumentima o Crnomorskom kanalu
“Bilo je 100.000 ljudi koji su obavljali prisilni rad… s tih dokumenata treba skinuti oznaku tajnosti”, rekao je on.
Teški uslovi
Nicolaje Voičila, koji je sa 66 godina umro 1999, sanjao je da postane arhitekta, ali mu komunisti nisu dopustili da završi obrazovanje. Uspio je da se kvalifikuje za podinženjera i postane šef u cementari, zauvjek inspirisan poslom koji je radio s arhitektima u kockarnici.
Čitav život je, međutim, imao traume zbog svoje prošlosti zatvorenika.
“Nije mu bilo dopušteno da govori ili piše o onome što se dogodilo i mislio je da će doći po njega, pa je imao manjak povjerenja”, rekla je Laura Voičila. “Nije vjerovao ljudima. Mislio je da će možda komšija saznati za njegovu prošlost i da će biti u nevolji”.
Rekao nam je da su, dok je radio na kanalu, zatvorenici bili premlaćivani “a drugi (tjerani) da jedu izmet”, rekla je ona.
“Zatvorenici su morali da prenose stijene i išli su s kolicima punim šljunka na dasci širine 30 do 40 centimetara preko kanala. A ako zatvorenik padne, niko se nije potrudio da ga spasi”, rekla je Laura Voičila.
“Ima mnogo ljudskih kostiju zakopanih u tom kanalu”, rekla je ona.
Muraru je dodao da je kanal poznata kao “rumunski Sibir”.
Razočaranje
Krah komunizma nije donio promjene kakvim su se nadali Nikolaje Voičila i mnogi drugi.
“Shvatio je da su stari komunisti došli na vlast i izgubio je nadu da će ikada vidjeti pravu demokratiju”, rekla je 42-godišnja Laura Voičila, koja vodi porodični posao snabdijevanja voćem i povrćem.
“Vidio je rudare kako napadaju učesnike protesta protiv vlasti 1990. godine i rekao je: ‘Vidite? Ljude tuku i ubijaju. To su još uvjek isti ljudi'”.
Takva osjećanja ima i Paul Andresku (Andreescu), šef Udruženja bivših političkih zatvorenika u Konstanci.
Andresku je za RSE rekao da je pet godina bio politički zatvorenik, zato što se pridružio omladinskoj organizaciji koja je željela da “oslobodi Rumuniju od Rusa i njihovih zahtjeva, poput obaveznog ruskog jezika u školi i učenja istorije Sovjetskog Saveza”.
“Slobodni smo, ali daleko od onoga o čemu smo sanjali i čemu smo se nadali 1989”.
Kao predsjednik ogranka u Konstanci, Andresku je rekao: “Veoma je važno što imamo ovaj dokaz (bilješka iz kockarnice), čak i ako ima samo nekoliko imena. Oni pokazuju ružnu prošlost rumunskog naroda, kada su ljudi morali da obavljaju prinudni rad pod svakakvim uslovima”.
Dodao je: “Oni su svjedoci, čak i ako su zakopani u zidu”.
Upozorenje
Toader kaže da je važno da Rumunija poznaje svoju prošlost.
“Ovaj predmet je i dalje nepoznat u školama i knjigama, i pritvorenici nisu govorili o svojim pritvaranjima; čak su i njihova sjećanja okrnjena iz straha ili pokušaja da zaborave”, rekla je ona.
“Ovo je veoma relevantno za mladu generaciju, pošto su neki nostalgični za komunizmom”, rekla je ona u intervjuu u svojoj kancelariji u Bukureštu.
“Ekstremi se ne smiju dozvoliti, ni lijevo ni desno. Vladavina prava mora nadvladati”.
