Mnogo toga će se poboljšati u transatlanskim odnosima, ali neće baš sve da se promijeni – u tome se slažu brojni analitičari. Isto tako je jasno da Evropska unija mora da postane aktivniji partner.
Velika su očekivanja od novog američkog predsjednika. Evropska unija se kreće između nade da će se i odnos sa Vašingtonom i ukupne transatlanske veze popraviti, i straha da Džozef Bajden, zbog unutrašnje podijeljenosti SAD, neće biti u stanju da nešto bitno pokrene u spoljnoj politici.
Francuski ministar zadužen za Evropu Klemon Bon kaže: „Evropa mora da preuzme više odgovornosti. Evropa bi trebalo da sama definiše svoje vrijednosti i interese. Naravno, ne protiv Sjedinjenih Američkih Država. Trebalo bi da sarađujemo“.
Ovim se francuski ministar i dalje zalaže za koncept strateške autonomije. On se nada transatlanskoj saradnji na zaštiti klime, kao i u oblasti trgovine i bezbjednosti. „Partnerstvu je potreban novi početak“, smatra Bon, za koga kažu da je blizak saradnik predsjednika Makrona.
Strateška autonomija nije psovka
Kada je Emanuel Makron lansirao izraz „strateška autonomija“ za odnose Evropske unije i Sjedinjenih Američkih Država, izgledalo je da se time izdvaja u odnosu na Berlin i Varšavu. Sada njegov ministar pokušava da objasni sadržinu. Prema njemu se podrazumijeva da se transatlansko partnerstvo i NATO ne smeju zaboraviti, ali „SAD će i dalje zahtijevati od nas da postanemo autonomniji, da preuzmemo veću odgovornost i da na primjer povećamo izdatke za odbranu“.
U tom svjetlu, Bon brani i novi sporazum između EU i Kine koji je naišao na dosta kritike: „Bilo bi čudno kada bi se vjerovalo da EU ne smije sama da potpisuje sporazume“, kaže on i dodaje da sporazum nije usmjeren protiv novog američkog predsjednika, jer „trebalo bi da Evropa zna šta hoće i da u svakom pogledu preuzme odgovornost“.
Pariz izgleda želi da se drži strategije veće samostalnosti u odnosu na Vašington, bez obzira na Bajdenovu pobjedu. To je u skladu s francuskom tradicijom da transatlansku povezanost posmatra sa više skepse od drugih evropskih zemalja.
Evropa mora biti dio rješenja
Jana Puljerin iz berlinskog Savjeta za spoljne odnose kaže da bi Evropljani morali da što prije pošalju jasan signal prekida sa Trampovom administracijom u Vašingtonu: „To su bile četiri teške godine, sada opet radimo udruženim snagama i pozdravljamo novog predsjednika raširenih ruku“.
Ona kaže da bi ta poruka bila važna za Bajdena i na unutrašnjem planu: „Mi nismo vazali i sat ne može da se vrati unazad, ali ovoj vladi bi trebalo pokazati da Evropa hoće multilateralizam i da je spremna da preuzme više zadataka“.
Bajden će biti toliko zaokupljen unutrašnjepolitičkim problemima da će biti srećan ako se EU pozabavi nekim temama, kao što je situacija u njenom komšiluku, u Bjelorusiji.
„Trebalo bi da budemo dio rješenja, a ne dio problema“, kaže Jana Puljerin. Ona zagovara ideju izvjesne strateške autonomije EU, jer bi tako Brisel postao bolji partner.
„Pariz se pribojava da bi ambicije Evropljana opet mogle da se uspavaju, a u Berlinu vlada nesigurnost zbog toga što je Bajdenova pobjeda bila tijesna i SAD možda neće stalno biti tu“.
Jana Puljerin objašnjava da iz svega toga slijedi da Evropska unija u svakom slučaju mora da ojača kako bi aktivno pokušala da zadrži partnerstvo sa Vašingtonom.
Sa Bajdenom bi Evropljani prema njoj mogli najprije da razmatraju „lakše“ teme koje će brzo donijeti rezultate, kao što su očuvanje klime, pregovori sa Iranom, uloga Sjevernoatlanskog pakta.
„Za početak ljeta zakazan je samit Sjevernoatlanskog pakta na kojem bi trebalo da se pošalje signal novog početka i da se usvoji novi strateški koncept“, kaže Jana Puljerin, ali i dodaje da će trgovinska politika ostati veoma teško polje za pregovore, na kojem bi bilo najbolje da se započne malim koracima.
Ova politička analitičarka je kritčna prema sporazumu koji su zaključili EU i Kina: „Loš start sa politikom prema Kini moramo neizostavno ispeglati“.
Nova igra u transatlantskom partnerstvu
Poslanik Zelenih u Evropskom parlamentu Rajnhard Bitikofer takođe smatra da je sporazum sa Kinom bio loš.
„Trebalo je da imamo bolji početak“, kaže on i dodaje da se ne radi o tome da se pita Vašington za odobrenje, već je riječ o saradnji u toj i drugim oblastima. Strateški geledano, evropsko soliranje u odnosu na Kinu nije toliko smisleno, ali još uvijek ima dovoljno vremena da se sjedne za sto sa Vašingtonom, pošto sporazum stupa na snagu tek nakon što ga odobri Evropski parlament“, ocjenjuje Bitikofer.
Evropljani su po njemu propustili priliku da Vašingtonu, Pekingu i ostatku svijeta pošalju važnu poruku: „Igra počinje iznova i transatlansko partnerstvo se obnavlja“.
Političar Zelenih ipak vidi klimatsku politiku kao prioritet, a potom slijede trgovina i bezbjednost. On smatra da bi to bio luksuz da se posveti samo jednoj temi: „Moramo da žvaćemo žvakaću gumu i pritom da trčimo“, kaže Bitikofer, a to je američki izraz za istovremeno obavljanje više poslova – multitasking.
Kraj jednog košmara?
Na prvom mjestu među promjenama koje će Bajdenov tim donijeti u odnosu na Evropu jeste „kraj nepoštovanja koje je Tramp imao za Evropu“, kaže Džudi Demsi iz evropskog ogranka Fondacije Karnegi. Ona dodaje da, osim toga, Bajden poznaje Evropu i dobro zna Angelu Merkel.
I Džudi Demsi smatra da će od Evropljana biti više zahtijevano u oblasti odbrane i bezbjednosne politike i da bi mogla da se pojavi šansa za nove pregovore o kontroli atomskog naoružanja. Ali po njoj bi transatlanski odnos morao da bude širi od osovine EU-SAD, trebalo bi da se otvori za saradnju sa drugim demokratijama – od Kanade, do Japana – kako bi se razvile zajedničke bezbjednosne, trgovinske i odbrambene strategije prema Kini, Indiji i Latinskoj Americi. Džudi Demsi smatra da bi Brisel i Vašington mogli ponovo da stave na sto sporazum o slobodnoj trgovini TTIP.
Košmar Trampovog mandata mogao bi sada biti prevaziđen, ako bi se uložio napor da se razume šta motiviše pokret „alternativna desnice“ i populiste, i na koji način bi se mogle urediti društvene mreže. Autoritarni režimi imaju za cilj da finansiranjem takvih pokreta i hakerskim napadima na internetu destabilizuju demokratije, kaže Džudi Demsi. I zaključuje: „Trampova vlada je pokazala i krhkost i snagu demokratskih institucija. Ali šta je Trampovo nasljeđe – to je više nego otvoreno pitanje.“
