Tri decenije jalovih razgovora i smrtonosnih sukoba

Nagorno-Karabah opet dominira vijestima. Azerbejdžanski region pod kontrolom Jermena ovih dana je poprište novog sukoba. DW je razgovarao sa stručnjacima iz obje zemlje, a njihovi stavovi pokazuju koliko je rješenje daleko.

Jermenija i Azerbejdžan su od nedjelje prvi put na ivici totalnog rata još od primirja iz 1994. godine. U borbama za oblast Nagorno-Karabah koja se zvanično nalazi u Azerbejdžanu, ali je pod kontrolom lokalnih jermenskih pobunjenika, u samo dva dana poginule su desetine ljudi.

Ponovno rasplamsavanje konflikta koji između Jerevana i Bakua tinja već tri decenije postalo je očigledno ovog ljeta. Puškaranje na zvaničnoj granici je počelo sredinom jula i trajalo desetak dana. Tada je stradalo dvadesetak ljudi, uključujući i civile.

Pregovori nisu donijeli ništa Azerbejdžanu

Eskalacija na južnom Kavkazu povezana je sa frustracijom u Bakuu. Ni nakon bezbrojnih mirovnih pregovora, Azerbejdžan nije uspio da povrati teritoriju koja mu po međunarodnom pravu pripada.

“Naš prioritet je uvijek bio da se ovo pitanje riješi unutar priznatih granica. Mi 28 godina pokušavamo da to riješimo mirnim putem, ali ne ide“, kaže Farhad Mamedov, azerbejdžanski politikolog i šef konsultantske firme Strategic Consultancy Group. Zbog toga se sada odgovorilo „kontra-napadom“, kaže on.

Slično na stvar gleda i Lorens Brors, direktor kavkaskog programa britanskog trusta mozgova Četam haus. „Legitimno pitanje je šta je Baku dobio nakon godina mirovnih pregovora? Jermenija je pak na drugoj strani, dok se unedogled otezao mirovni proces, uspjela da konsoliduje kontrolu nad Nagorno-Karabahom.“

Boris Navasardjan, politički analitičar iz Jerevana, kaže da Jermenija ima dvije opcije: „Maksimalna mobilizacija kako bi se suprotstavilo azerbejdžanskom napadu i protivniku nanijelo što je više moguće gubitaka. Ili da se pokuša, zajedno sa međunarodnom zajednicom, da se umiri azerbejdžansko rukovodstvo.“

Jerevan želi da pokaže nevoljenim susjedima koliko visoku cijenu će morati da plate u vojnim gubicima i ljudskim životima, kaže Lorens Brors. On misli da je današnji jermenski premijer Nikol Pašinjan „manje uzdržan“ i više spreman na sukob nego prethodnik Serž Sargsjan.

Male šanse za mir

U Azerbejdžanu novo primirje mogu da zamisle samo pod „apsolutno novim uslovima“, i „sa čvrsto zacrtanim planom povlačenja naoružanja sa azerbejdžanskih teritorija, sve striktno prema četiri prethodne rezolucije Ujedinjenih nacija“, objašnjava Farhad Mamedov pozicije Bakua.

I u Jermeniji ne vjeruju da će biti novog sporazuma. Prekid vatre je „teško zamisliti, jer zahtijeva visok stepen povjerenja između dvije strane i posrednika“, kaže Boris Navasardjan. A u ovom trenutku „povjerenje između Jerevana i Bakua je na nuli“.

„Jermenija insistira na tome da se poboljša bezbjednosna situacija prije nego počnu pregovori, dok Azerbejdžan u rukama nema nikakvo drugo oruđe osim destabilizacije“, komentariše Lorens Bror. Bila bi drskost, dodaje, da se samo jedna strana optuži za konflikt s obzirom da su obje zemlje uložile veoma mnogo u defanzivno i ofanzivno naoružanje.

Brors navodi da ne postoje bitni međunarodni napori da se postigne trajni mir. Sukobljene strane radije traže „geopolitičke patrone“ nego diplomatski put. Pravoslavnu Jermeniju traidcionalno podržava Rusija, dok se Turska zauzima za Azerbejdžan. „Empatije i solidarnosti sa Azerbejdžanom je uvijek bilo, ali sada oni prerastaju u aktivinije forme podrške, uključujući i vojnu“, dodaje Brors.

Šta će biti dalje? Ovaj stručnjak za Kavkaz ne isključuje mogućnost da izbije pravi rat uz uplitanje drugih država. Ali isto tako je vrlo moguće, kaže Brors, da će za par dana sve utihnuti i da će obje vlasti domaćim javnostima pokušati da prodaju priču kako su dobile bitku.