„No mistakes in the tango, darling, not like life. It’s simple. That’s what makes the tango so great. If you make a mistake, get all tangled up, just tango on.“
Ova rečenica, kao mnogo šta u filmu „Miris žene“ („Scent of a Woman“), prosto je genijalna. No, koliko je zaista tačna? Sudeći po prvoj epizodi serije „Scene iz braka“ („Scenes from a Marriage“), samo donekle.
Rimejk klasika legendarnog Ingmara Bergmana stigao je na HBO. Novu verziju kreirao je, napisao, producirao, pa i režirao Hagai Levi, Izraelac koji je svjetsku slavu stekao serijom „Na terapiji“ („Be’Tipul“), kasnije rimejkovanom za više tržišta, uključujući „In Treatment“ koji je pokupio nekoliko velikih nagrada. S obzirom na sličnosti njegovog i Bergmanovog koncepta, jer su oba zasnovana na minimumu radnje i maksimumu intimnih, psiho-socioloških, emotivnih dijaloga, Levi je bio prirodan izbor za rimejk, kad je već odlučeno da se on snima.
O opravdanosti te odluke, međutim, dalo bi se raspravljati. Već nakon prve epizode, naime, upitno je šta nove „Scene iz braka“ stavljaju na sto, a da švedski original to nije već servirao još ranih sedamdesetih.
Izuzetno poštovanje s kojim je Levi prišao osnovnoj verziji vidljivo je doslovno iz prvog kadra. I ova verzija počinje jednim intervjuom srećnog, uspješnog, skladnog bračnog para, tokom kojeg analiza tih pojmova sreće, uspjeha i sklada otvara Pandorinu kutiju razmimoilaženja. I u nastavku, nove „Scene“ prikazuju sve ključne stare, što nekome ko je upoznat sa Bergmanovim djelom gledanje rimejka čini prilično izlišnim.
Naravno, strukture ličnosti i njihovih veza blago su ažurirane da odgovaraju savremenim tokovima i aktuelnim temama na planu rodnih uloga, monogamije i sličnih pitanja. Ti dodaci dođu kao tek šaka-dvije modernog začina – osnovno jelo ostaje identično onome kojim smo već posluženi.
Čak je i kasting odrađen sa mnogo obzira prema Bergmanovoj ideji, jer Džesika Častejn i Oskar Ajzak upadljivo podsjećaju na to kako su Liv Ulman i Erland Jozefson izgledali tokom turbulencija kroz koje su prolazili njihovi Marian i Johan.
Danas su tu Mira i Džonatan, između kojih definitivno postoji izuzetan nivo hemije. O glumačkim kapacitetima Častejn i Ajzak suvišno je išta dodatno pisati, sem toga da gledanje kako se ove dvije veličine sudaraju, nadopunjuju i nadovezuju predstavlja istinski užitak.
Njih dvoje i Levi daju sve od sebe da zadrže gledaoca u trenucima moralne, emotivne, seksualne napetosti, ali ne uspijevaju eliminisati utisak da smo sve ovo već vidjeli i gledamo ponovo samo zato što je u toku pandemija, pa su ovakvi formati najpodesniji za snimanje. U neku ruku, i sam režiser to priznaje, neočekivanom uvodnom sekvencom tokom koje Častejn doslovno ulazi u svoju ulogu prolazeći kroz set pun „maskiranih“ članova produkcije.
To je, nažalost, i najoriginalnije što smo na prvu dobili od „Scena iz braka“. U neku ruku, razumljivo i smisleno, jer se društveni koncept braka na Zapadu nije pretjerano mijenjao od ’73. do ’21, pa praćenje sitnih razlika između dva scenarija sadrži određenu dozu vrijednosti s aspekta sociološke analize.
Ipak, kome nije do ispitivanja socioloških trendova kroz filmsku umjetnost, tim gledaocima „Scene iz braka“, kako se čini, neće ponuditi baš ništa novo. Jedni će imati utisak da gledaju amerikanizovanu adaptaciju švedskog hita, a drugi da su u pitanju „Malkolm i Mari“ („Malcom & Marie“) nakon decenije svađa, odricanja i pelena.
Naravno, „Scene iz braka“ imaju još pet epizoda na lageru i isto toliko prilika da poprave prvi utisak. Za sada, Častejn i Ajzak nisu dovoljno za šestočasovni tango.
