Kantautor Srđan Marjanović nedavno je predstavio dvostruki disk “Pješčani sat”, sa najljepšim pjesmama poput “Bebo, ne plači”, “Mi smo jedno drugom govorili vi” i “Dragstor”, ali i novim numerama, među kojima se izdvaja duet sa Majom Odžaklijevskom, po kom je i nazvano izdanje.
To je u Srđanovoj dugoj i plodnoj karijeri prvi muško-ženski duet.
“Uvijek sam smatrao da dueti služe da sa tuđom slavom napraviš još nešto za sebe, da stekneš još neki poen”, kaže Marjanović za “Novosti”.
“Ja to nisam htio. Želio sam da budem sam sebi kriv za sve što sam uradio. Ako bude dobro – svi aplauzi meni. U suprotnom – svi minusi meni. Imao sam na početku bend koji se zvao “Puma”, prethodno i nekoliko snimaka sa “JU grupom”. Sve ima rok trajanja i najlakše mi je bilo da radim samostalno”.
Marjanović slikovito kaže da, kada napuniš neke godine, ne možeš više da pjevaš “Mala, vidimo se u šest”:
“Moj pješčani sat je dobrim dijelom istekao, ali ne samo moj, nego cijele te rokenrol generacije sedamdesetih. To su bile najljepše godine. Ljubav mi je nepresušna inspiracija. Čovjek bez ljubavi je kao ptica bez krila, kao drvo bez lista”.
Niko drugi mu, kaže, za duet nije pao na pamet osim Maje. Da je ona odbila da otpjeva pjesmu, ne bi je ni snimio. Prijatelji su 30 godina, zajedno su nastupali, a onda je reijšila da ne pjeva više, jer ima svoje probleme, autističnog unuka o kome brine.
“Odnio sam joj pjesmu i rekao: “Maki, ovo je moj i tvoj pješčani sat”. Kad ju je čula, rekla je kako je ona njena i moja istina i punog srca ju je snimila”.
Za Marjanovića se vezuje i priča da je, kao muzički urednik Produkcije ploča i kaseta Radio-televizije Ljubljana, “otkrio” EKV i “Kerber”. Slovenija je tada bila malo tržište i bili su im potrebni bendovi koji pjevaju na srpskohrvatskom jeziku.
“Tako sam čuo prvi put Milana Mladenovića i “Ekatarinu Veliku”, sjeća se Srđan.
“Dvije-tri diskografske kuće odbile su da im objave album. Ponudio sam da im odmah objavimo ploču, i nisam pogriješio. To prvo izdanje im je otvorilo sva vrata. Bukvalno sam ih ja otkrio”.
Ista stvar se, kaže, desila sa “Kerberom”:
“Pred svirku “Pume” u Nišu, došli su mladi momci i pitali me da li mogu da sviraju kao predgrupa. Tražio sam da čujem neke snimke, da se ne brukamo uveče na koncertu. Donijeli su ih, i oduševio sam se. Odsvirali su onda “Mezimca”, njihov prvi budući hit. Bio je vikend, pa sam im rekao da u ponedjeljak dođu kod mene u Beograd i donesu snimke, jer ćemo objaviti album. Poslije sam im sredio i snimanje u Londonu”.
