Mićanović: Niko nije očekvao da će Lajanje na zvezde biti toliko obožavan film

Od napadnog i krajnje harizmatičnog Filozofa iz kultnog filma Zdrava Šotre “Lajanje na zvezde”, Dragan Mićanović je stigao do korumpiranog Koste Tomića u seriji “Ubice mog oca” koji mu je bio poseban izazov jer takav lik još nije tumačio. Njegovu karjeru obilježile su brojne role na TV-u, filmu, pozorištu, a radio je i u Engleskoj.

Ipak, bogatu karijeru nikako nije izbrisao lik Filozofa kojeg je obožavala cijela SR Jugoslavija.

“Uh, bješe to davno, tad sam bio u dvadesetim (smijeh). Gledano iz današnje perspektive, niko nije očekivao da će se film prenositi s generacije na generaciju, i biti toliko voljen i obožavan. E sad, da li će se desiti neka uloga koja će u tom smislu zamijeniti ovu, to ne mogu da znam, budućnost je neizvjesna. Filozof je, zaista, privukao veliki dio populacije, i ljudi su me, od kad se bavim ovim poslom, prepoznavali po njemu. Svako vrijeme nosi nešto novo, ja sad priželjkujem neke zrelije likove, jer ulazim u ozbiljnije godine, i u skladu s tim mijenjaće se odnos publike prema meni”.

Mislite li da dobar glumac sve može da odigra?

“Uh, to je teško pitanje. Nekad se iznenadimo šta sve možemo da iskopamo u sebi, kao kada mi je Egon Savin ponudio da igram Porciju, dakle, ženski lik. Tu predstavu radimo već 14 godina, ali sjećam se da sam bio prilično zbunjen kada je predložio, jer to je ipak Šekspir, jako ozbiljna dramska uloga… Međutim, snašao sam se. Igram je s velikim zadovoljstvom, a mislio sam da nije za mene. Neke kockice moraju da se poklope, i možda predstava, gledano iz ovog ugla, ne bi imala takvu draž da muškarac ne glumi ženu. Ali, da se vratim na pitanje, mislim da nismo svi dovoljno talentovani za svaki izazov koji nam se ponudi, što ne znači da nismo dobri u poslu kojim se bavimo. Zavisi i koliko ste voljni da istražujete sebe. Čini mi se da su mladi glumci danas primorani da prihvataju uloge i glume na brzinu, jer ih vrijeme tjera na to”.

Vi ste jedan od rijetkih koji bira uloge.

“Kada sam ja počinjao da se bavim glumom, situacija je bila dosta povoljnija. Nikada nije bilo lako, ali kapitalističko društvo nije uzimalo toliko maha. Danas vlada doba konkurencije i brzine”.

Imali ste čast da na početku karijere, kada je vjerovatno bilo ponajviše važno da se istaknete, igrate s velikanima poput Ljube Tadića, Pere Kralja, Olivere Marković, Mire Stupice. Koliko je taj period značajan za vas?

“Osjećao sam se veoma privilegovano što igram s njima. Ja sam tada bio u dvadesetim, još sam učio, i pratio njihov rad kako na probama, tako i na samim premijerama i kasnijim izvođenjima predstava… Bio sam fasciniran. Samo glup čovjek ne bi usvajao znanje od tako velikih ljudi. Želio sam da ih posmatram i da tako napredujem, i smatram da nikada ne bih bio ovakav glumac da nisam radio s njima. Sjećam se legendarnih scena s Mirom Stupicom. Na komemoraciji sam ispričao jednu našu dogodovštinu. Igrali smo predstavu Naši sinovi u Zvezdara Teatru, i u četvrtom činu Mira igra moju baku, a pošto je scena dramska, ja sam stvarao napetost, urlao i udarao ćebetom. Publika se gromoglasno smijala, a ja nisam znao zašto i poslije predstave sam je pitao šta to radim pogrešno, a ona mi je rekla: „Ne radiš ti, lijepi moj, ništa pogrešno, nego kad kreneš da mlatiš ćebetom gomila prašine leti pravo u nas, i što ti više mlatiš, oni se više smiju. Dok mi gutamo pozorišnu prašinu, publika se smije. Tako ti je to, svakom svoje“. Ponosan sam što sam gutao tu prašinu s Mirom Stupicom”.

Postoji li pozorišni komad koji priželjkujete?

“Imao sam sreću da sve što sam želio da igram, to mi se i ostvarilo. Još dok sam bio student, imao sam nekoliko želja, i sve su se ispunile osim jedne, a to je Sirano de Beržerak. Sad više nisam ni siguran da li bih bio u stanju da ga odigram. Ipak, ne žalim za tim. I da, ostao je Kralj Lir kojeg bih volio da odigram u budućnosti”.